Čedomir Tasić iz niškog naselja „Nikola Tesla“ kožuharski zanat naučio je kada mu je bilo svega 12 godina, a njime se bavi i dan danas, iako je nedavno napunio 89 godina.
U niškom kraju drugih kožuhara odavno nema, a Tasić kaže da ih od pre nekog vremena nema ni u ostalim delovima Srbije, počev od Beograda do Preševa.
„Tu i tamo pokuša neko nešto da napravi od kože, ali od starih, iskusnih kožuhara samo sam ja ostao. Šteta što je tako jer je ovo dobar zanat. Ovim zanatom sam školovao sinove, obojici napravio kuće, kupio dva hektara zemlje i zasadio vinograd“, rekao je deda Čeda, kako ga zovu prijatelji i mušterije.
Prema njegovim rečima, iako su se vremena mnogo promenila od onda kada je krenuo da radi i dalje ima ljudi koji cene kvalitetan, ručno rađen domaći proizvod koji može da se nosi i po 15 godina i da pri tom ne popusti „ni milimetar“.
„Radim i dalje po ceo dan, štavim kožu, šijem kožuhe, jakne, bunde, manje tepihe, rukavice, šubare, papuče…Ne odbijam ni sitne poslove, popravim po neki kaiš, stesnim po neku jaknu ili suknju. Đaci idu u školu mojom ulicom, dete svrati i pita me da li mogu da mu popravim rajfešlus na torbi. Naravno da ga ne odbijem“, kazao je Tasić.
Svoje proizvode i dalje sam kolima odvozi i prodaje na etno izložbama i sajmovima širom Srbije. Sarađuje i sa muzejima i kulturno-umetničkim društvima kojima su potrebni pojedini delovi narodne nošnje.
„Pre izbijanja epidemije zakupio sam tipsku kućicu za prodaju na šetalištu u Niškoj Banji i pripremao sam robu za prodaju tamo sve vreme dok je bilo vanredno stanje. Nije me brinulo što je starijima od 65 godina bilo zabranjeno kretanje, imao sam dovoljno zaliha sirove kože i imao sam šta da radim. Prodavao sam prošlog leta proizvode tamo, zadovoljan sam koliko su ljudi kupovali“, objasnio je Tasić.
Kazao je da planira da i predstojećeg leta ponovo na šetalištu u Niškoj Banji prodaje svoje proizvode, tako da svakoga dana sašije po neki proizvod, uglavnom od teleće, jagnjeće i jareće kože.
„Volim da radim i nameravam da radim sve dok me noge nose. Može da se živi, samo su zdravlje i volja potrebni. Ne možeš svakog dana da budeš namršten. Ja sam uvek bio nasmejan i nadam se da ovim svojim moralom još produžim život. Ne mislim o smrti, mada me ljudi pitaju: „Deda Čedo, živ si?“ Mislim samo o tome kako ću da nešto napravim i da uzmem neku paru. Šta bi radio kada ne bi’ radio? Ne znam“, objašnjava deda Čeda.
Za 77 godina koliko radi kao kožuhar Tasić se nikada nije pokajao što je poslušao oca i umesto da upiše školu u Nišu, ostao u selu i naučio zanat.
„Bio sam jedan od najboljih učenika u Gornjoj Vrežini i želeo sam da upišem nižu gimnaziju, ali je sudbina umešala svoje prste. Krenuo sam sa drugovima u Niš, ali bio je rat i naišli su nemački avioni. Uplašili smo se i vratili kućama. Otac me je sačekao rečima „šta ćeš tamo kad imamo dobar zanat i dobar vinograd? Za godinu dana naučio me je i da štavim kožu i da šijem“, priseća se Tasić.
Kazao je da su otac i on po završetku Drugog svetskog rata mnogo radili jer su kožuharski proizvodi u to vreme bili mnogo traženi. Obrađivali su i zemlju, tako da se dešavalo da dan provedu u vinogradu, a da onda čitave noći šiju kožuhe, bunde, šubare i druge proizvode.
„Radili smo sa ocem danonoćno, ali smo i dobro zaradjivali. Prodavali smo robu i u Sloveniji, Makedoniji, Bosni. Proputovao sam čitavu nekadašnju Jugoslaviju. Od jednog Slovenca sam naučio da treba da cenim svoju robu, da je jeftino ne prodajem. Nikada međutim, nisam ucenjivao svoje mušterije, nikada nisam skupo naplaćivao svoje proizvode. Za neke sitne popravke mušterijama i kažem da plate onoliko koliko para imaju“, rekao je naš sagovornik.
Deda Čeda sa žaljenjem govori da za sve protekle godine koliko radi nije uspeo da pronađe nekoga koga bi uputio u sve tajne kožuharskog zanata. Njegovi sinovi i unuci bave se drugim poslovima, a niko drugi nije hteo da se prihvati tog posla.
„Na svim televizijama sam pozivao da mi dođu jedan ili dva dečaka, da besplatno stanuju kod mene i da ih besplatno naučim zanat. Ne mora da imaju završenu školu. Tri meseca bi učili da štave kože, a tri meseca da šiju. Posle toga bi mogli samostalno da rade i da zarađuju. Niko se nije javio“, rekao je Tasić.
(Kraj)
Tekst je deo projekta „Zlatne ruke niških zanatlija“ i sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Niša
