Jedna od najmasovnijih planinarskih akcija u Srbiji, Zimski uspon na Trem (1810) okupila je ove godine više od 1.100 planinara iz 97 planinarskih klubova iz naše zemlje i zemalja u okruženju, a najstariji učesnici akcije bili su planinari niškog kluba „Železničar“ koji je uspon organizovao, Jelena Minardi (101) i Žarko Šotić (80).
Jelena Minardi je podršku svojim mnogo mladjim kolegama planinarima pružila učešćem u radu štaba te planinarske akcije, kao i učešćem u druženju po završetku akcije, dok se Šotić „rame uz rame“ sa ostalim planinarima peo po okomitim stazama Suve planine, od Donjeg Dušnika do Trema udaljenog 20 kilometara.
On je kazao da ovoga puta nije stigao do samog vrha Suve planine, ali ne zato što nije mogao već zato što je bio u društvu planinara koji su želeli da se zaustave na vrhu Devojački grob i tu uživaju u prirodi.
„Najteži deo uspona prešli smo po oblačnom vremenu, ali onda je granulo sunce i bio je zaista predivan dan. Želeli smo da ga iskoristimo za odmor na vrhu koji je blizu Trema“, izjavio je Šotić.
Iako je već u devetoj deceniji Šotić i dalje aktivno planinari. Preko zime, kada je loše vreme na planini je dva puta mesečno, a ostalih meseci tokom godine je na planini svakog vikenda.
„Kada nema organizovanih akcija planinarim sam. Omiljena mi je Suva planina. Blizu je i nije skupo da se dodje do nje. Krećem iz Gornje Studene, Dušnika ili Velikog Krčimira, a karta od Niša do Studene je 90 dinara, dok je do Krčimira 400 dinara“, rekao je on.
Još kao dečak Šotić je planinario sa roditeljima, a nastavio je i kasnije kao mladić i nakon što se kao pravnik zaposlio u fabrici „Jastrebac“. Član je Planinarskog kluba „Železničar“ od 1974. godine. Na jugu Srbije nema planine koju nije osvojio, ali bio je i u Sloveniji i Bugarskoj.
„Nikada nisam imao nikakvu nezgodu, jer strogo vodim računa o svakom koraku. Ne plašim se da bi nešto loše moglo da se desi ni kada planinarim sam. Nemam mobilni telefon upravo zato da me moji ne bi svaki čas moji zvali dok sam na planini i pitali kako sam i šta radim“, rekao je Šotić.
Zahvaljujući uglavnom planinarenju, Šotić je očuvao vitalnost i dobro zdravlje koje mu omogućuju da stalno bude u pokretu i da veoma retko koristi gradski prevoz.
Šotićevu ljubav prema planinarenju deli i njegov sin, mada zbog obaveza na poslu nema baš često priliku da bude na planini.
„Meni je najlepše na planini. Volim čist vazduh, lep pogled, volim da se odmaram u prirodi. Preporučujem svima planinarenje. Zbog savremene tehnologije ljudima je kretanje ogranično pa i deca imaju zdravstvene probleme koje mi ranije nismo ni znali da postoje. Lek za sve njih je boravak u prirodi“, izjavio je Šotić.
