I u eri potrošačkog društva, kada modni trendovi nameću kupovinu nove obuće svake sezone, a proizvođači nude često jeftine samim tim i niže kvalitetne proizvode, ne postoji niška porodica koja makar povremeno ne zatraži pomoć obućara da produži vek nekih omiljenih cipela, sredi vazdušni đon na patikama i promeni fleknice na salonkama…
Obućara je nekada bilo na svakom koraku, danas retki opstaju i čuvaju tradiciju tog zanata. Među njima je i obućarska radnja Dragana Golubovića Uče. Čuven po tome što istovremeno radi kao učitelj i obućar – jednu smenu sa đacima, drugu sa obućom i mušterijama.
Obućarsku radnju drži četvrt veka
Kaže da je, na žalost, i jedan i drugi njegov poziv na margini kada je reč o finansijskom dobitku, ali da je uživanje raditi sa mušterijama jer je očigledno da je obućar neophodan.
„Činite dobra dela. Mušterije imaju razne zahteve, imaju potrebu za ovakvom radnjom“ – kaže ovaj obućar.
Ranije je bilo drugačije, kaže da je posla bilo mnogo više, a obuća kvalitetnija, pa je zahtevala posebno održavanje.
„Sa kvalitetnijom obućom je bilo i više novca, više je ostajalo majstoru. Sada je to vrlo malo. Sada se obuća uvozi iz svih krajeva sveta, izuzetno lošeg kvaliteta, ali je usput i jeftina, pa mi obućari gubimo posao. A nameti, doprinosi, kirija, doprinosi za radnika i radnju i razne druge nevidljive takse su visoki. Neke moje kolege obućari odlučuju da zatvore svoju radnju“
Pokazuje patiku koja košta 200 evra i kojoj treba popravka vazdušnog đona.
„Rizik je. Ako ne napravite kako valja, ovde je u pitanju vazdušni đon, punjenje, nije mala stvar“.
U obućarski zanat krenuo je kada je, kako kaže, u svom prvom pozivu postigao maksimum. Završio je Pedagošku akademiju u Aleksincu,radio kao učitelj sa višom školom 15 godina, a onda završio Učiteljski fakultet. Zbog finansijskih prilika odlučio se na još jedan posao.
Posao je učio od majstora Branka.
„Naučio me za manje od godinu dana i tako sam ja posle sam sebe usavršavao. Mnogi kažu da sam najbolji u gradu“.
Da li Nišlije nose obuću na popravku?
Građani sa kojima smo razgovarali kažu da uglavnom kupuju novu obuću, jer se može naći jeftino. Kako kažu, znaju da je to „obuća za jednokratnu upotrebu, ali im je tako zgodnije. Kod obućara nose neke omiljene udobne cipele, čizme, uglavnom kožne, kojih ne žele da se odreknu.
„Ne popravljamo staru obuću, samo kupujemo novu dok se ne iscepa, kad se iscepa mi bacimo“ – rekla nam je jedna vremešna Nišlijka.
Neočekivano, sa obućarom su češće posla imali mladi. Oni „na lečenje“ nose skupe patike ili cipele sa visokim potpeticama kojima je potrebna zamena fleknica na štiklama.
Obućar ne popravlja samo obuću
Kroz ruke ovog obućara dnevno prođe petnaestak pari obuće. Sem obuće, popravlja i sve druge predmete od kože i veštačkih materijala, menja rajsferšluse, postave, radi korekcije na torbama i đačkim rancima, popravke se rade i na rukavicama.
„Kada sam počinjao, trebalo mi je puno vremena da uradim jedan par cipela. Ostajao sam i noću da završim da bih ispoštovao dogovoreni rok. Sada to ide rutinski. Mašinama i materijalima može da se odradi oko 20 pari dnevno. To se sad radi, što kažemo, žmureći. Ja imam ovde jednog stalnog majstora, saradnika koji ima svoju smenu dok sam ja u školi. Tako da i on meni olakšava puno posao. Ali u isto vreme i radnju opterećuje doprinosima“ – priča obućar.
Mladi neće u obućare
Mladi od starih zanata uglavnom beže. Majstor Uča u obućarsku radionicu dovodi svoje učenike, da ih upozna sa tim zanatom, ali ne gaji velike nade da će naći naslednika – to je zanat na ivici opstanka, zaključuje.
„Koleginice vaspitačice i mi učitelji dovodimo ovde decu pošto je OŠ Ratko Vukićević blizu. Dovodimo decu ovde da vide mašine, održim kratko predavanje o obući, o poslu, ali interesovanja nema. To je zanat, zna se, na granici opstanka. U centru grada su tek dve tri radnje. Kolega će zatvoriti, naći će posao da ima stalne prihode. Ja često dodam od svoje plate da bih opstao, da ne sedim kući u ovim godinama“.
Kako kaže, sad se svi bave IT, a zanati su prevaziđeni.
„Videćete za 10 godina možda i pre, ovo ima da nestane, to isto važi i za druge zanate, teško da će neko sutra da bude limar, bravar… Neće imati ko da zameni bravu na vratima. Jednostavno tako je“ – zaključuje ovaj obućar.
Tekst je deo projekta „Zlatne ruke niških zanatlija“ i sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Niša