Stonoteniser Stonoteniskog kluba osoba sa invaliditetom „Nais“ Andrej Radulović osvojio je bronzanu medalju na Državnom prvenstvu u stonom tenisu za osobe sa invaliditetom, u pojedinačnoj konkurenciji, čime je ponovio prošlogodišnji uspeh.
Radulović je za naš portal kazao da je zadovoljan osvojenim trećim mestom, s obzirom koliko je bila jaka konkurencija.
„Naredne godine nadam se da ću se ponovo nači na pobedničkom postolju, ali sa srebrnom, možda čak i zlatnom medaljom. Za narednu godinu imam veoma ambiociozne planove. Želja mi je da učestvujem na što većem broju turnira koji se organizuju u evropskim zemljama i da imam što više „jakih“ mečeva, a po mogućstvu i što više pobeda. Dostigao sam taj nivo da mogu da igram na jednom turniru veliki broj mečeva. Krajnji cilj mi je učešće na prvenstvu Evrope“, istakao je Andrej.
Mladi stonoteniser iz Niša upisao je ove godine novosadski Fakultet tehničkih nauka, odsek animaciono inženjerstvo. Sa prelaskom u Novi Sad povećao je broj treninga sa pet na devet nedeljno, a bez obzira na preseljenje do daljeg će braniti boje „Naisa“.
„Za sada stižem sve, i da idem na treninge i da idem na predavanja. Verovatno ću u vreme ispitnog roka, više vremena morati da posvetim učenju, a manje treninzima. Sport i fakultet su mi podjednako važni i trudiću se da budem uspešan i na jednom i na drugom polju“, kazao je Andrej koji je do sada osvajao brojne medalje i pehare na državnim i međunarodnim turnirama.
Do svoje 13 godine Andrej živeo poput svojih ostalih vršnjaka, išao u školu, družio se, trenirao borilačke sportove, ali onda je sve promenila saobraćajna nesreća koju je doživeo vraćajući se sa mora sa drugom i njegovim dedom.
„Vraćali smo iz Crne Gore kolima, vozio nas je „fijat puntom“ deda mog druga. Nas dvojica smo spavali na zadnjem sedištu, tako da nismo primetili da je dedi pozlilo. Doživeo je srčani udar i direktno smo se sudarili sa šleperom. Vozač šlepera je video da vozilo ide ka njemu i trubio je što je probudilo mog druga i instiktivno se zgrčio na sedištu. Tako je izbegao teže povrede i zadobio samo posekotinu na nozi. Na žalost, mene sirena kamiona nije probudila i prilikom sudara su mi pojas i sedište naneli teške povrede stomaka i kičme“, govori Andrej.
Njegova borba za život trajala je punih šest meseci, a za to vreme morali su da mu izvade dve trećine creva. Dobra vest bila je da mu kičmena moždina nije prekinuta već da je zbog udarca jako traumatizovana tako da su lekari mogli da je isprave. Zahvaljujući operaciji kičme vratio mu se osećaj toplog i hladnog u nogama i trebalo je da odmah da krene sa fizikalnom terapijom, međutim dobio je trombozu.
„Ustanovili su mi da imam dva najteža oblika tromba i morao sam da ležim na intenzivnoj nezi jer sam bio ponovo životno ugrožen. Imao sam na stalku toliko boca sa infuzijom i lekovima da smo je zvali „jelkom“ i anestezilog mi je rekao da treba da je „raskitimo“ za dva meseca i da onda mogu kući. Posle šest meseci lečenja otpustili su me iz bolnice u Tiršovoj, ali sam odmah prešao u Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“. Tamo sam proveo osam meseci. Kući sam se vratio 14 meseci nakon udesa“, govori mladi niški sportista.
Nakon povratka u Niš, istakao je Andrej, nastavio je sa fizikalnom terapijom kako bi uspeo da ponovo stane na noge, nastavio je školovanje i krenuo da trenira stoni tenis.
„Upoznao sam se sa Bojanom Stamenković koji trenira stonotenisere u klubu „Nais“ i on je krenuo da me uči osnovne stvari jer ranije nikada nisam igrao stoni tenis. Zaista sam voleo ovaj sport i postala mi je rutina da ustajem svakog dana u sedam i da dolazim na trening koji je od 8 do 11 časova. Sa ozbiljnijim treniranjem i treninzima koji su pred takmičenja i dva puta dnevno počeo sam i da osvajam medalje. Najznačajnija medalja mi je sa državnog prvenstva, a najdraža medalja koju sam osvojio na turniru u Rumuniji jer sam se za nju najviše borio“, istakao je Andrej.
On je kazao da uporedo sa treninzima u stonoteniskoj dvorani i vežba sa fizioterapeutom i na tim vežbama, kao i u stonom tenisu, takođe daje 100 odsto sebe. Stanje mu se popravlja, počeo je da pomera noge iz ležećeg položaja, ali još ne može da zategne mišiće kolena, a bez toga ne može da nastavim sa ozbiljnim vežbanjem.
Naš sagovornik je kazao da ima poruku za sve osobe sa invaliditetom da se ne povlače u sebe, već da žive normalno, da idu u školu ili na fakultet, studiraju, treniraju neki sport, druže se…
