U radionici u Nišu, na temperaturi koju retko ko može duže da izdrži, radi poslednji livac mesinga u ovom delu Srbije, Miodrag Zlatković.
Mesing se lije na užarenih više od hiljadu stepeni, a svaki rad je unikatno delo.
„Kad je leti 40, unutra je 90 stepeni“ – kaže ovaj livac koji decenijama u svojoj radnji „Mesing art“ stvara jedinstvene predmete od mesinga.
Metal se stavlja u posebnu peć dok se ne pretvori u tečnu mesinganu “lavu“ koja se ulije u unapred pripremljene kalupe. Sve se zatrpa specijalnim livačkim peskom, koji može da izdrži tu temperaturu.
„Specijalni livački pesak može da se nabavi sa područja Kaluđerice, u Beogradu, ali ovaj koji ja koristim je najkvalitetniji u Evropi – janjevački pesak, sa Kosova i Metohije. Dodajem ga jednom godišnje, da dopunim i da ga ojačam. Inače, kad se završi odlivanje, pokvasi se vodom, sakupi se na gomilu i opet se tu na stolu prave kalupi za sledeći put“ – objašnjava Zlatković.
Odlivci su relativno brzo izliveni i uz male korekcije – svetlo dana ugledaju najrazličitiji proizvodi – skulpture, portreti, slova, brojevi, razni ukrasni predmeti…
Zabeležili smo nastajanje mesinganih bokserskih rukavica. Iz kalupa ih je izvadio dugačkim hvataljkama, jer je metal i dalje bio vreo.
„Peć palim jednom nedeljno, kada se sakupi posao. Nekad lijem i dva-tri puta nedeljno, kad ima baš mnogo posla. Sve druge livnice su na podu, dole, na betonu, pa se ljudi savijaju kad rade, što je još teže. Ja sam ovu podignutu radnu površinu osmislio da se ne savijam, nego da stavim na sto. To je moj izum i tako radim od pre 25-30 godina. I mnogo je lakše za rad“.
Kaže da ima još livaca, ali samo za aluminijum, ne i za mesing, zato što aluminijuma više ima u industriji, pa se rade serijski poslovi.
Livnice mesinga u Nišu, sem njegove, ugasile su se. Slična je situacija i u zemljama u okruženju, pa ima narudžbine i iz inostranstva.
„Od aluminijuma se uglavnom radi serijski, liju neki delovi i po 100-200 i više komada. On je lagan za rad i brzo se topi, na 700 i nešto stepeni. Mnogo je jeftiniji. Mesing je dva do tri puta skuplji. Mnogo se teže radi sa mesingom, nisu serijski delovi, sve su unikati. Više je umetnost. I namenska stvar“ – kaže Zlatković.
Ovaj način livenja u pesku, priča, datira još od trećeg veka. Bronzana kapija koja je pronađena na arheološkom nalazištu Medijana, livena je u pesku u trećem veku, na isti način na koji i on danas radi.
Da li postoji drugi način?
„Da, za ovaj posao ima i drugi način. Može da se lije i u alatima, ali to je preskupo. Jedan alat za ram košta 5-10.000 eura. To je jedino isplativo za veliku serijsku proizvodnju. Italijani su prvaci u tome. Unikati se ne rade tako. Ne isplati se da se napravi poseban alat za svaku stvar“.
Kako kaže, unikatni predmeti su u svetu preskupi, zbog specifičnog načina izrade. Samo su kod nas jeftini, jer nema ko da ih plati.
„Ovde se ovaj posao malo ceni. Jedno slovo kod nas košta nekoliko evra, na zapadu 15. Jedan izliveni reljef, poput neke biste, u Italiji i Nemačkoj bi koštao hiljadu evra. Ručni rad se tamo ceni, ali ima i ko da ga plati. Kod nas nije tako. Zato su i propali stari zanati“.
Ko sve naručuje proizvode od mesinga?
„Po potrebi radim sve. Ja sam specijalizovan za ovaj “grobarski” posao. U to sam ušao pre 30 godina i to najčešće radim. Sarađujem sa vajarima i umetnicima koji prave sve ovo. Svaka bista je umetničko delo, unikat. Ja ga samo finalizujem. Ja sam tu na kraju“ – priča livac.
Da li ima ko da vas nasledi?
„Teško. Moj sin radi, ali radi i druge poslove. Ovo ne voli. To će biti problem. Kao i kod drugih livaca koji su prestali da rade u Nišu“.
Tekst je deo projekta „Zlatne ruke niških zanatlija“ i sufinansiran je sredstvima iz budžeta Grada Niša